Најгора власт, икада!

Увек је на челу српскога народа било људи којима се много тога могло замерити. Нису ретки они који су се у претходном веку обогатили на мукама свог народа који је захваљујући само Божијој милости опстао. Сазнали смо за многе који су се у претходне две деценије уграђивали десет или више процената у разне изградње, вакцине, бусплус картице, итд. Увек је било лопова, али никада до сада није било ИЗДАЈНИКА!

Никада ни један српски владар није иза леђа свом народу обећавао непријатељу помоћ у откидању делова наше отаџбине. Никада се банда пребогатих властодржаца није толико одродила и окренула против својих. Дојучерашње најцрње слутње показале су се сасвим истините захваљујући откривеним америчким дипломатксим депешама у којима видимо нашега председника како пре четири године моли наше душмане да га подрже свим средствима јер не постоји нико други ко може у толикој мери остварити њихове интересе у Србији.

Колико је ова власт огрезла у преваре и лажи најгоре врсте, може се видети и у односу према спорним догађањима у Сребреници деведесетих година. Знајући да је званична прича уствари "највећи тријумф пропаганде на Балкану" наша власт на челу са председником Тадићем, зарад "стабилности" а уствари зарад свог што плодоноснијег и дужег боравка на власти, намерно скрива истину и обмањује народ, и још иде и извињава се околним вођама међу којима је за неке еуфемизам рећи да су су им руке крваве до лаката.

Газећи по врховном закондавном телу Републике Србије, Тадић гази изгласану скупштинску резолуцију, и по налогу својих надређених НАТО господара усваја ЊИХОВ текст Резолуције о Сребреници! Док нам објашњава да ће наша извињења допринети помирењу у региону и да ће и остали народи кренути са извињењима за своје злочине, Тадић пушта злочинца Илију Јуришића осуђеног на 12 година затвора, услед наводних техничких пропуста у процесу (!), којом приликом он у Тузли бива дочекан као херој, раширених руку уз музику и весеље! Камо среће да нам председник греши због своје неинформисаности; у питању је свесна обмана.

Ко до сада то није схватио требало би да се забрине за своју перцепцију јер је крајње наиван. Ако нисте читали Викиликс документа, онда сте можда на Дневнику 2 Јавног сервиса европске Србије гледали извештај о почетку преговора Борка Стефановића са приштинским самопроглашеним властима. Тадићево уредништво на челу са Тијанићем, хвалило се том приликом како у преговорима нема статусних обележја Републике Косово, истовремено приказаујући слику са које је компјутерски (НАМЕРНО) уклоњена застава Косова са стола. Оригинална слика је убрзо процурела у јавност па се тако сазнало за ту конкретну превару српског народа од стране наше власти.

Коме ни то није довољно да поверује у свесно обмањивање сопственог народа најгоре врсте, нека се распита о Норвешком филму "Сребреница - Издани град". Тијанић је потписао уговор о куповини ексклузивних права за овај отрежњујући документарни филм, који се бави темом од највећег значаја за Србију, и сакрио га! Сада нико не сме да га прикаже! Наш новац користе да би нас обмањивали! То је нечувено!

Избори ће највероватније бити одржани 6. маја, а то је веома дуг период за подношење тешких удараца какве нам неуморно задаје наша власт. Хоћемо ли издржати?!

Србија у Матриксу - Извештај са неокортикалног ратишта

Да бисмо разумели садашњост, морамо познавати прошлост. Неинформисана особа може испасти наивна услед несхватања ситуације у којој се налази. Незналицу је лако преварити. Погледајмо где се данас налази наша Србија.

Пре 11 година НАТО савез предвођен Америком овде је сејао смрт. Уништавали су фабрике, рушили мостове, бацали касетне бомбе и то чак и на стамбена подручја. Генерал Весли Кларк похвалио се како је такав поступак био његов предлог са циљем уништења морала и отпора народа.

Као и у сваком рату, оружје је коришћено како би се постигли одређени циљеви. Рат се завршава када су циљеви остварени. Да ли се вама чини да је рат завршен? Да ли вам се чини да је Империја остварила своје циљеве? Да ли осећате безрезервну љубав коју показују према нама? Ако вам последње питање звучи саркастично, биће да осећате да нас и даље не воле, да им циљеви још увек нису остварени, и да рат и даље траје.

Какав је то рат у коме изнад нас више не прелећу Томахавк ракете и не чују се бучни одјеци експлозија? Одговор на то питање недвосмислено налазимо у војној доктрини САД-а. Доктринарно правило КоВ САД објављено у јуну 1993. године говори о разради многобројних начина за "савладавање противника без насиља". У Пентагону су 1994. године разматрани и разрађени аспекти неокортикалног рата - свеобухватног рата који се истовремено води на подручјима економије, психологије, технологије, науке, спорта, религије, итд.

Винстон Черчил је још 6. септембра 1943. године на Харвардском универзитету рекао: "Наше две земље су те које контролишу судбину света, које контролишу науку и технологију, које контролишу културу. То су оружја далеко моћнија од војне силе. Контролисати оно што човек мисли, нуди много веће добити од одузимања земље и провниција других народа или њиховог исцрпљивања експлоатацијом. Будуће империје ће бити империје ума". Одлична најава и дефиниција онога што данас називамо неокортикалним ратом.

Увек је постојала ратна пропаганда са циљем одвраћања војника или цивила од борбе, али овај модеран свеобухватни рат чини да цео један народ промени своју свест, изгуби осећај за стварност и почне да живи у магичном свету обмана и манупулација.

Србија већ годинама заиста живи у свету потпуно створеном пропагандом. Сви живимо у Матриксу, и као у филму, привидно живимо у свету који нам је пред очима, а стварности нисмо ни свесни.

Our current society has replaced all reality and meaning with symbols and signs, and human experience is of a simulation of reality. Moreover, these simulacra are not merely mediations of reality, nor even deceptive mediations of reality; they are not based in a reality nor do they hide a reality, they simply hide that anything like reality is irrelevant to our current understanding of our lives.

Жан Бодријар - Simulacra and Simulation

Зашто ратују против нас? Зашто нас не воле?

Код нашег народа постоји одређена веза са стварношћу која Империји отежава да нас неокортикалним ратом потпуно затвори у Матрикс. Сама идеја симулиране стварности није наравно потекла из сценарија филма, већ филозофску основу има у делу Симулакрум и Симулација, модерног франсуског мислиоца Жана Бодрјара. У њему се управо описује произведена привидна реалност у којој људи живе, а од којих је стварност потпуно сакривена.

The simulacrum is never that which conceals the truth - it is the truth which conceals that there is none. The simulacrum is true.

Жан Бодријар - Simulacra and Simulation

Да би Империја остварила оно што Жан Бодријар објашњава у свом делу, истина мора бити релативизована. Сваки ослонац у реалности мора бити уклоњен, а права вера у Бога јесте управо то. Зато видимо да се данас сваки јасан и чврст став осућује као ретроградан и застарео, нарочито ако је у питању библијски морал. Чујемо да се не треба везивати за прошлост већ за будућност. Тако је почело одвајање од стварности и пут у Матрикс.

Доказ да нисмо коначно поражени је то што се и даље осећамо нелагодно, што се и даље бунимо. Један од циљева неокортикалног рата је достизање стања што мањег отпора становништва окупацији. Пожељно је да становништво на крају буде задовољно својим стањем, чиме се најмање оптерећују ресурси окупаторске силе.

На пола пута између стварности и симулације, многи од нас су пропагандна дејства успели јасно да примете. Свима познати пример је константно представљање суровог бомбардовања као неопходно, као спас из мрачних времена који нам је отворио пут ка европској будућности. Озбиљнији узвици за буђење чули су тек недавно. Матија Бећковић је након 10 година пропаганде невладиних организација (пропаганде машинерије које финансира амерички НЕД) по њиховиј причи саркастично закључио "да нам је тада била ова памет, сами бисмо себе бомбардовали". Постићи да цео народ оправдава тек завршено бомбардовање и несвесно призна да би и сам себе, да је знао, бомбардовао, јесте магично.

Дејство пропаганде је заиста права магија, под дејством које човек заиста није свестан ситуације у којој се налази. Људи једноставно доносе одлуке на своју штету и бивају задовољни због тога. Свако ко такво чудо гледа са стране, највероватније бира управо омађијаност као најбољи начина да се опише стање у коме се налази та особа, или у овом случају цео један народ.

Инвазија САД-а на Ирак започета је ради уништења оружја за масовно уништење. До данас је потврђено преко 120.000 убијених недужних становника ове земље, никакво оружје није пронађено, а нико чак ни не помишља да се извини!

Шта се тренутно догађа на неокортикалном ратишту?

Шиптари су управо почели делују као да је Космет последњих 1000 година био њихов и најдиректније кажњавају свако одступање од њихових самопроглашених права. КФОР, НАТО, САД, и ЕУ својим изјавама потврђују право премијера Тачија да заведе ред на територији своје државе. Стварају се несташице сваке опреме и хране, а сигурно можемо очекивати ускраћивање струје и воде. Стварају тешко стање како би сваки договор изгледао као спас у "тренутним околностима", које се као у правом позоришту, тренутно изводе на сцени. У понедељак Ангела Меркел улази да пред крај представе одглуми избавитеља. Наш задатак је да ћутимо и мирно прихватимо постављени сценарио, и да ако је могуће поверујемо Борку Стефановићу и Борису Тадићу како договор није савршен, али је за нас најбољи могући у "тренутним околностима" које су ицениране. Требали бисмо бити спокојни што се доносе страшне одлуке против наших интереса.

Министар одбране Драган Шутановац прошлог месеца се вратио из посете нашем (не)пријатељу САД, где је некада у камповима FBI завршио своју (шпијунску) обуку. Веома је занимљива изјава коју је дао у интервјуу једном домаћем дневном листу. Наиме, говорећи о плановима свог министарства, рекао је "да су уз помоћ кампање НАТО, коју су подржавале САД, окончани ратови на Балкану деведесетих година."

Ако знамо да је НАТО деведесетих деловао искључиво против Срба, на територији целе СФРЈ, и да су захваљујући томе стотине хиљада Срба протерани далеко од својих кућа, ова изјава је крајње чудна. То је као када би се две особе свађале пола сата након чега би јача претукла слабију и тиме окончала сукоб. Какво је то стање ума које би претучену особу натерало да се поносно захваљује насилнику што је "допринео окончању сукоба" ?!

Очигледно је изречена изјава у функцији дугорочне промене свести оних којима је пласирана, а овакве евентуалне тренутне реакције ће се временом утопити у море произведене лажне реалности. Потребно је да макар у овом тренутку што више људи размисли о овоме и дође до једног од два закључка. Или је Шутановац у праву, и НАТО нам је помогао убијајући нас и окончавајући сукоб, или није у праву. Ако није, онда је очигледно да поступа по војној доктрини САД-а која дефинише неокорикални рат, и да је тиме он један од Америчких војника који ратују против српског народа.

Драган Шутановац на НАТО носачу авиона

Његов саборац, председник Србије Борис Тадић, унапред најављује да неће користити војску за заштиту српског становништва. Сада знамо да наша војска под његовом командом не служи за одбрану Срба јужно од Копаоника. Сасвим је могуће да би искључиво дипломатска средства дошла у обзир и у случају војне агресије на јужне делове Србије, можда и на Ниш, а могуће и на Београд. Он чак иронично обећава да ће наша полиција штитити припаднике КФОР-а који су пред нашим очима хеликоптерима пребацивали Шиптарске специјалне војне јединице ради дејства против нашег народа. Док најављује њихову заштиту, припаднике свог народа назива хулиганима и криминалцима.

Данас је и Марко Јакшић, ретко искрен политичар и храбар патриота прозван криминалцем. По стоти пут ће њихова неоснована оптужба у медијима бити прећутно прихваћена као истина од стране овог омађијаног народа. Они који не поштују ни Устав Србије, ни резолуције Уједињених нација, ни међународно право, позивају на линч некога ко се дрзнуо да им се макар и речима супротстави. Поред једне од највећих светских наркомафија коју уопште не помињу, оптужују једног истинољубивог Србина преко своје машинерије за производњу реалности - преко медија, који у данашњем свету замењују и тужилаштво и суд. Сигурно ће се наш председник, њихов одани војник, "осетити одговорним да испита изнете оптужбе" и што пре ухапсити овог човека. Истина је највећи криминал у Матриксу. Унутар симулакрума Марко Јакшић је заиста криминалац. Зато одмах по опажању такве особе, потпуно исто као у филму, одмах крећу у акцију хватања "опасног криминалца и терористе". Интензивно коришћење истинитих речи је адекватно оружје којим је могуће саботирати модерна ратна дејства, којим је могуће угрозити успостављену симулацију. Управо је истином могуће разоткрити Матрикс. Још увек нисмо потпуно омађијани.

Од укупне производње хероина на свету, 95% се производи у Авганистану. Земљом господари војска САД, након чијег доласка се производња овог наркотика повећала два пута! Борба против дроге води се само на телевизији, док се свих ових година бескрајна поља мака неометано проширују. Ако вам није било јасно због чега је баш Авганистан био прва земља која је признала независност Косова, онда вероватно не знате да се већина хероина пласира на тржиште Европе, а да је његов главни дистрибутер албанска (албанско-америчка) мафија на Косову. Занимљив је и податак да је предходно запослење авганистанског председника било у САД, у CIA.

Избори су пред нама. Ускоро ћете моћи, као и Нео, да изаберете да ли желите остати у Матриксу или изаћи у реалност ма каква она била. Да ли ћете прихватити измишљена тумачења како бисте се осећали лагодније, или вам се као Неу, овај Матрикс чини превише неуверљив да бисте у њему могли живети мирне савести? Да ли ћете узети плаву или црвену пилулу?

ТРКА ПРОТИВ СРБИЈЕ

Шака људи који владају Србијом као да се такмичи ко ће од њих бити погубнији по нашу отаџбину. До сада се у тој групи која предводи трку највише истицао наравно председник Тадић, бројним неделима, међу којима су два најефикаснија била довођење ЕУЛЕКС-а на Косово, који никада без његовог свесрдног залагања није могао заменити снаге Уједињених нација, и инсистирање на доношењу резолуције о признавању непостојећег геноцида над 8000 "мушкараца и дечака", преузимајући тако кривицу у име свих нас за сва уништавања и убијања на овим просторима у протеклих 20 година, стварна и измишљена, што ће се потенцијално одразити на све нас у виду десетина милијарди евра одштете Босни и Косову почевши већ за неколико година.

Овиме је наш председник практично осигурао прву позицију у трци, упркос доскорашњој јакој конкуренцији од стране министра одбране Шутановца, који је уништивши комплетну војску и сву њену покретну и непокретну имовину, помислио да ће некако успети да избије на чело колоне. Покушао је све, са америчким амбасадором заједно убацивао противваздушне ракете у пећ, распустио војску и дао касарне другарима да праве станове и Кинезима да адаптирају себи у смештај, осакатио опрему, механизацију и оклопне бригаде увођењем лошег одржавања, радио набавке скупе а лоше опреме итд. Био је тако успешан у уништавању војске да данас свака земља из окружења има разлога да прижељкује било какав конфликт са нама јер ће у случају сукоба гарантовано бити на добитку, и територијалном и материјалном. Тако је добро "реформисао" војску, да политичари данас након претње употребе оружане силе против нас, унапред говоре да се неће бранити оружјем!

Динкић полако губи вођство које је имао на почетку трке. Узевши укупно 6,8 милијарди евра у свега три наврата, за шта постоје подигнуте (и занемарене) три оптужнице, надао се да ће овом крађом невиђених размера дуго бити на водећој позицији коју је на самом почетку симболично узео демократским преузимањем Народне Банке Србије, са окаченим демократским калашњиковим око врата.

Њега користећи исту методу већ дуго покушава да стигне градоначелник Ђилас који је злоупотребом службеног положаја увео тотални монопол у области маркетинга у свим медијима. Он је пре неколико година по 30 пута мањој цени од продајне добио сав рекламни простор на свим телевизијама са националном фреквенцијом до 2014. године! Доласком Тадића на власт профит његове фирме порастао је 2300% (званичан податак Агенције за привредне регистре), а удео на тржишту је скочио са 30% на данашњих 95%. Ипак, успео је за себе да прикупи свега 300 до 400 милиона евра, тако да није ни близу Динкића, а камоли Шутановца и Тадића. Истина је да посао уз њега раде Тадићеви саветници Крстић и Шапер па њихове милионе треба додати на Ђиласове, али ово је ипак индивидуална трка их тако морамо и рангирати.

Забележени су и дилетантски покушаји њихових колега махом из Демократске странке да нешто постигну. Заменик министра правде Слободан Хомен, са богатим резимеом једног од највећих шпијуна код нас, бившег Отпораша који је у камповима Америчке CIA-е у Мађарској завршио своје стручно усавршавање, пошто не сме ради сукоба интереса имати фирму на своје име, избегао је сукоб интереса отворивши три фирме - једну на оца, другу на мајку, а трећу на сестру. Он годишње зарађује свега од 20 до 30 милиона евра, тако да није ни вредан даљег помињања. Министар Дулић се труди да радом на више поља истовремено достигне Хомена у трци, али не само у економској сфери. Он се и као шпијун свесрдно залаже да што одлучније изда српске интересе. Викиликс је објавио део дипломатске преписке у којој се види да је део његових активности био редовно посећивање Америчког амбасадора и цинкарење локалних патриота и родољубаца.

Божидара Ђелића су саветовали да почне лажном скромношћу, што је и послушао причајући о спавању на теткином каучу и сликањем у Југо кабриолету. Он је већ у првих пар година успео да узме преко 13 милиона евра, али то је, као прво недовољно да озбиљно угрози остале, а као друго тај новац је добијен од стране банке, а не отет од домаћег народа као што су остали чинили. Видевши себе на зачељу колоне, јуче (2. августа 2011. године), покушао је да подлом обманом науди Србима и Србији изјавивши да се "проблем са блокадом прелаза на северу Косова [и Метохије] може искористити као проблем за улазак Србије у ЕУ." Ето, таман смо се залетети, и сада нас коче наши сународници са севера наше јужне покрајне. Ова злонамерна изјава је само кап у мору континуираног антисрпског извештавања свих телевизија и готово свих новина па ће ово надам се, остати само бедни покушај Ђелића да окрене Србе против Срба и преузме неку бољу позицију у трци уништавања истих.

Господе, молитвама Светога Саве, помилуј нас грешне и помози нам да се ова трка прекине пре него што добије свог победника, а Срби остану без Србије.

РЕЧИТИ МАЈ

Прва недеља маја још увек се није завршила, а одиграло се толико тога да до краја године слободно не мора бити нових узбуђења. Чак сам почео и да се питам како ови млади људи који се праве да је све у реду и да од ових на власти нема бољих, и даље успевају да се праве луди и да фантазирају о светлој европској будућности наше земље након свог првомајског одмора на хрватском приморју.

Противници истине и правде ударају свом снагом на цео свет. Немилосрдно гасе сваки трачак светлости, прекидају сваки уздисај слободе, безосећајно газе све што је свето претећи да завију цео свет у мрак који је њиховим умом одавно завладао. И док је њихова бомба разносила тела три мала детета која су укупно имала пет година, у Србији ни једна реч осуде не поремети пуцкетање жара испод дима који се лагано дизао са роштиља.

Иван Карамазов пита колико вреди рај уколико се он мора правити на сузи невиног детета. Мислио сам да ћу до краја живота гледати како је неприхватање одговора на ово питање разлог највећег броја душа да не наставе ход ка вратима раја. Сада видим да су многи који одузимање три невина живота правдају заштитом ненаоружаних цивила који се возикају са вишецевним ракетним бацачима и противавионским топовима. Док ови ненаоружани цивили пуцњевима из аутоматских пушака прослављају убиство деце и њиховог двадесетдеветогодишњег рођака, ја већ видим како ова три детета на Страшном Суду стоје између њих и раја.

Уместо покајања, наредног дана први злочин прикривају новим, правећи сензацију од њега. И поново један други народ прославља смрт, јавно, на улицама и испред камера, да сви виде, умножавајући тиме и онако велики терет који ће их на Суду повући у велике дубине таме. Куда уосталом могу отићи лицемери који проповедају слободу, истину и правду, када је једина њихова намера везивање у окове, сваки корак гажење правде, а свака реч лаж.

Иван Карамазов је изгубио разум покушавајући да прескочи много тананију нит. Првомајски релативизатори истине излгеда мисле да могу проћи кроз бетонски зид.

Демократски комунисти

Имам пријатеља који је доста оштрији од мене у оцењивању наших либералних демократа и невладиних организација. Често их описује као настављаче усташке политике према Србима и мисли да би све Србе који држе до свог националног идентитета стрпали у концентрационе логоре само да могу. То сам искрено доживљавао као хиперболу, а онда је пре месец дана члан Либерално Демократксе Партије постао Јово Капичић, комуниста над комунистима, управник логора Голи Оток, места за утамничавање политичких неистомишљеника, за њихово понижавање, мучење и убијање.

Знајући за сурове детаље мучења и понижавања недужних људи, и за изјаву Јове Капичића да се поноси својим неделима јер је само "чистио смеће", схватио сам да је хипербола укинута на најдиректнији и прилично застрашујући начин. Приликом учлањења у странку, Јово Капичић је изљубио Чедомира Јовановића и рекао да је "бољи од Тита". Црвена боја Либерално Демоктратке Партије увек је иза Чеде, новог Тита, а и избор назива "партија" уместо "странка" одмах упада у очи као додатно поклапање. Све ово не би било тако страшно да аналогија није далеко озбиљнија и шира.

Прекјуче у скупштини Чедомир Јовановић је, говорећи о раду министра Вука Јеремића, назвао афричке народе канибалима око чега се дигла велика прашина. Након жалбе дипломата више афричких земаља уследила су реаговања наших политичара. Огласио се Марко Караџић, комесар за људкса права ЛДП-а. Бранећи Чедомира Јовановића он каже: "Изјава се односи на оне пријатеље Вука Јеремића који су му помагали у спровођењу његове пропале косовксе политике". Пре свега треба уочити назив "комесар" у титули овог функционера црвене партије. Оно што је овде страшно је што уместо извињења и покајања, расизам челника своје партије он само ограничава на своје политичке неистомишљенике! Према људима који подржавају другачију политику можемо бити расисти! Уреду је називати их људождерима! И то каже комесар управо за људска права!

Либeрали се наводно залажу за већу слободу људи и укидање што више ограничења у свим сегментима друштва. Ради тог циља изгледа треба жртвовати свакога ко другачије мисли. Невероватна је аналогија са Орвеловим романом "1984" у коме је Велики Брат званично укинуо све законе и казне, али релано и најмања сумња да особа не следи прописани пут без алтернативе доводи до њеног "испаравања", особа нестаје без трага, као што се заиста дешавало слањем на Голи Оток у логор Јове Капичића.

Да је у питању хронично одсуство разума говори и чудан покушај покајања Чедомира Јовановића који је јуче рекао: "Реч канибализам ћу добро запамтити и мислим да ћу је након тога заборавити."

Пре два дана је још један данашњи демократа, а бивши комуниста, показао своје право лице. Драгољуб Мићуновић, члан Програмског одбора Радио Београда 2, познат по томе што је као комунистичко дете јахао православне свештенике, укинуо је емисију Атлантис. У емисији су гостовали бројни угледни гости из земље и иностранства који су веома стручно и аргументовано разоткривали постојећи мит о Сребреници. Потпуно ван сваке регуларне процедуре, емисија је укинута уз кратко Мићуновићево објашњење да он "као слушалац има право да каже да ли му се емисија свиђа или не". При томе је крајње упадљиво његово неувиђање да је то што ради директна цензура. Одрађено по кратком поступку, комесарски.

Постоје многи који су за време комунизма били прогањани због својих ставова, а данас их поново прогањају исти ти људи који су једноставно црвену комунистичку петокраку заменили истом таквом, само жутом, европском. Добрица Ћосић нама млађима открива да међу данашњим либералима, демократама и припадницима невладиних организација, има бивших марксиста (Небојша Попов, Драгољуб Мићуновић, Света Стојановић, Животић) и тврдих марксиста (Владан Мијановић, Соња Лихт, Милан Николић). Данас су то све наводно борци за слободу и људска права, бар док се не истакне неко ко другачије мисли од њих.

Ако је Орвел у праву, а у многоме се већ показало да јесте, чека нас само још дубље пропадање у тоталитарну диктатуру. У том процесу ће нас убеђивати да смо уствари све слободнији и слободнији. Слично као у роману "1984", Министарство Рата је одавно променило назив у Министарсво Одбране, а војне јединице се називају мировним снагама. У роману постоји Министарство Изобиља чији је посао да људима непрекидно обећава бољу и богатију будућност, док се у реалности непрестано спроводи смањење прихода и проширење рестрикција.

Орвелов роман је на изглед писан као критика совјетског комунистичког режима, али видимо да су црвена и жута петокрака уствари једна те иста. Не морамо тражити паралеле ван граница Србије, комунисти су и даље овде међу нама. Надам се само да ће бар Орвелов роман остати хипербола.




Чланци који говоре о овој теми:


РАСИЗАМ ЧЕДОМИРА ЈОВАНОВИЋА
http://www.nspm.rs/komentar-dana/rasizam-cedomira-jovanovica.html


КАКО ЈЕ УГАШЕН „АТЛАНТИС": МИЋУНОВИЋ И ИВАЊИ ОТЕРАЛИ ЧОМСКОГ
http://standard.rs/vesti/36-politika/6944-kako-je-ugaen-atlantisq-miunovi-i-ivanji-oterali-omskog-.html


СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: ПОНОСИТЕ СЕ, БУДАЛЕ! АЛИ ИМА ЛИ НЕКОГ ПАМЕТНОГ ДА СЕ ОВОГА СТИДИ?
http://standard.rs/vesti/36-politika/6955-stefan-karganovi-ponosite-se-budale-ali-ima-li-nekog-pametnog-da-se-ovoga-stidi-.html

Нова нада за Србију и разлог за оптимизам

Многи су мислили да ће буђење из евро-сна српског народа тећи веома споро и да ће се окретање интересима Србије десити тек након доласка на власт, разоткривања и пада нашег наредног народног вође - Томислава Николића.

Ствари су се почеле узбрзано одвијати и јавља се све више отрежњујућих чланака. Изгледа да ће наш будући председник много мање бити на власти пре свог пада него што се до сада мислило. Ако западу крене мало лошије са обманама као што и јесте кренуло, можда се деси да нови еврофанатици уопште не дођу на власт након предстојећих избора.

Све што је потребно је да људи сазнају информације које ће их пробудути из евро-сна који се све брже урушава.

Ево првог чланка који говори о томе да након скорашњих разоткривања обмана запада, људи почињу да виде један нови пут који не води у безнађе. Ствари које су до јуче биле на маргини значаја, од данас постају реална нада:

ДАН КАДА ЈЕ КОШТУНИЦА ПРЕСТАО ДА БУДЕ ДОСАДАН
http://standard.rs/vesti/36-politika/6722-ana-radmilovi-dan-kad-je-kotunica-prestao-da-bude-dosadan-.html

Наредна анализа је одлична и сасвим у складу са претходним чланком. Може се слободно рећи да је визионарска јер тек долази време које ће потврдити оно о чему аутор пише:

РАЗОТКРИВАЊЕ НАПРЕДЊАЧКЕ ПРЕВАРЕ
http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/9504-razotkrivanje-naprednjake-prevare

ТРАЧАК ИСТИНЕ

Истинољубивом човеку је заиста тешко живети у Србији данас. Неподносива количина неправде, превара, лажи и лицемерја притиска га до граница издрживости. Људи на власти вероватно знају да је довољно само још мало више красти и лагати и њихови противници ће полудети под притиском неподносиве неправде.

У једном тренутку човек почиње да разуме своје пријатеље који су подлегли свеопштем орвеловском живљењу под јединим дозвољеним начином размишљања и живљења.

Ипак, понекада истина пробије тамне облаке омађијаног света, као у недавном случају распознавања темеља од лажи на коме је модерна "реалност" изграђена. О свему јасно и отворено пише адвокат Стефан Каргановић:

Очајнички аутогол сребреничког лобија у Канади

Позив који је удружење српских студената на Универзитету Британске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да 24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему „Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије“ добио је свој епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испитивања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и долетео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, који је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отвореног друштва за које се на светској позорници Канада декларативно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само странцу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Малагурског, који је објавила НСПМ.

Али чињеница је да у формалноправном смислу Канада има право да ускрати гостопримство било коме за кога, по критеријуму који се другима не мора свидети, сматра да је непожељан. Зато би било губљење времена фокусирати се претерано на ту појединост.

Али постоје две ствари које јесу битне и које се морају истаћи. Прво, подлегањем притиску једног страног (у овом случају бошњачког) лобија који је фокусиран искључиво на своју уску провинцијалну агенду која нема апсолутно никакве везе са националним интересом Канаде или са добробити канадског друштва, власти Канаде су сигнализирале да им је реакција страних донатора кампањским трезорима канадских политичара преча од последица које би преседани овакве врсте могли имати по заштиту темељних демократских вредности канадског друштва. Право на изношење, и на слушање, разних мишљења и аргумената централна је вредност у том систему писаних и неписаних правила на којима свако слободно друштво, какво Канада за себе тврди да јесте, почива. Зато је инцидент у Ванкуверу, који би се пре могао сместити у праксу власти неке јужноамеричке банана републике него зреле и напредне демократије како људи у Србији замишљају не само Канаду, већ и друге државе које припадају истом лагеру, врло значајан. Он дефинитивно раскринкава демократске претензије не само канадских него и низа других душебрижника који Србији свакодневно држе предавања из принципа које у сопственој пракси слабо или ни мало не примењују.

Али то су питања са којима на следећим изборима треба да се суоче канадски бирачи уколико им је стало не до права др. Трифковића да у њиховој земљи дође до речи, већ до сопствене будућности и до права да у њој слободно живе. Нас занимају неке друге димензије ове ситуације у оквиру које је дошло до балканске „забране“ на канадском тлу.

Шта год нам то говорило о корумпираности тамошњег политичког система и о љигавости представника академске елите (колико је познато, ректор универзитета где је предавање требало да се одржи, Стефан Туп, ни у једном тренутку није имао грађанске храбрости да заузме став и да се изјасни поводом дрског захтева шефа канадског бошњачког лобија, Емира Рамића, да се неподобни наступ др. Трифковића „забрани“), а говори нам много и требало би да делује освешћујуће на све грађане Србије који верују да је на некој далекој туђој њиви трава зеленија, ово нам говори још много више о јадном стању сребреничког мита и о очајању његових нечасних заговорника петнаест година пошто су га лансирали.

Свакоме, ко је способан да мисли, јасно је да је тај мит у огромним проблемима. Нове чињенице и нови докази излазе на површину непрекидно, медијска солидарност у подржавању фиктивне конструкције неумитно слаби, аргументовано оспоравање званичне приче и указивање на њене многобројне рупе допире до све ширих слојева јавности. Несувислост и у крајњем случају неодрживост сребреничког пропагандног наратива у оном облику како се он тренутно намеће постају све очигледнији. Протагонистима фиктивне верзије то сада намеће један нови задатак, а то је „ограничавање штете“ или „damage control“ како би се то на енглеском рекло.

Природно је да су извршиоци овог задатка једино способни да бирају она средства која су њима позната и која су примерена њиховом менталитету, а која би се по својој суптилности могла поредити са тупим, зарђалим ножем. Свесни своје неспособности да противницима парирају интелектуално, они сада настоје да их дискредитују, застраше, материјално упропасте и једноставно – ућуткају.

Канада заправо није једина западна земља где се сребренички лоби очајнички бори да сачува своје угрожене пропагандне позиције. Већ скоро годину дана, у Швајцарској се води процес против опскурног кантоналног листа „La Nation“ за одмазду само зато што је у броју од 11. априла 2008. године објавио благо скептичну критику званично наметнуте сребреничке приче. Тај мали лист скромних ресурса сада се суочава са позамашним захтевом за одштету који би могао да проузрокује његово гашење под предпоставком да суд стане на страну тужилаца. Уједно, ма колико био небитан „La Nation“ и колико неприметно прошао његов нестанак, то би упутило застрашујућу поруку свима у медијском свету који би по питању Сребренице разматрали могућност удаљавања од „партијске линије“. А то значи слободи штампе, барем што се Сребренице тиче, рећи „довиђења.“

Следећи, и врло актуелан, пример очајања сребреничког лобија је подли медијски напад на породицу бриљантног српског политичког аналитичара у Америци, Небојше Малића. Његова породица, конкретно његова мајка, живи у Босни. Пре неки дан сарајевска телевизијска станица TV1 емитовала је ружно интонирану репортажу о Малићу и o његовом критичком писању, што укључује и честе осврте на неуралгичну тему Сребренице, на популарном сајту Antiwar.com. У свом прекоокеанском пребивалишту Малић се очигледно налази изван домашаја сарајевских цензора и њихових табаџија, али то није случај и са његовом породицом у Босни. Зато ова репортажа не представља критички коментар на његово писање већ је то ни мало прикривен облик застрашивања преко његових најближих, решавање интелектуалних размимоилажења коришћењем тупе, зарђале оштрице балканских кабадахија.

Да поменемо само још неколико примера из овог жанра. Сребренички лоби са обе стране Дрине улаже огроман труд за доношење законских прописа према којима би оспоравање или изражавање сумње у њихову верзију догађаја у Сребреници било проглашено за кривично дело. У Србији, предводници кампање за криминализацију постављања критичких питања у вези са Сребреницом су посланици Ненад Чанак и Жарко Кораћ. У вези са предлогом измене КЗ БиХ како би се санкционисало „негирање геноцида и холокауста“ једина препрека усвајању те репресивне мере против критичког размишљања су противљење српских посланика у Парламентарној скупштини БиХ и постојање принципа ентитетског гласања који спречава да у том противљењу они буду надгласани.

Неке од ових операција „ограничавања штете“ завршиле су се релативно успешно, друге су још увек у току и исход им је неизвестан, а треће су за сада блокиране. Али оно што им је свима заједничко, и што је битно, то је страх који сребренички лоби испољава од „јеретичких“ мишљења, од суочавања са чињеницама и од поштене интелектуалне расправе. Та оправдана несигурност у одрживост сопственог мита на слободном тржишту идеја обележава почетак краја ове неславне приче за коју је професор Едвард Херман написао да „представља највећи тријумф пропаганде на крају двадесетог века.“ Суштина ствари није у чињеници да је Срђа Трифковић био враћен са ванкуверског аеродрома него у чињеници да су његови интелектуално неравноправни противници били принуђени да прибегну политичким интригама да би га спречили да се обрати канадској академској јавности. Тактичке победе врло често служе као наговештај стратегиског пораза. Ово је управо један такав пример.

Треба нагласити да то није нешто што смо рекли ми. То својим параноидним понашањем потврђују протагонисти те умируће приче. Зато сваки њихов очајнички покушај да свој лажни наратив спасу и да га заштите од критичке провере, без обзира на краткорочни ефекат, представља неспретни аутогол и доприноси неизбежном краху њихове лажне приче.

Стефан Каргановић  
недеља, 27. фебруар 2011.
http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/ocajnicki-autogol-srebrenickog-lobija-u-kanadi.html

НЕ БИХ БИО ПРЕДСЕДНИК...

Врели августовски дан у Приштини 1999. Град, наизглед као сваки други град, дан наизглед као сваки други дан. Само наизглед, јер пред хиљадама пари очију из такозваног цивилизованог света, из града је за месец дана протерано преко 40.000 грађана: Срба, Горанаца, Муслимана, Турака... Када кажемо протерано, замагљујемо суштину прогона. Заправо, радило се о суровој одмазди: убиствима, паљевинама, киднаповањима, једном речју - паклу, из кога је било битно само спасити живу главу. У град су нагрнуле гомиле неког другог народа, из свих крајева Дарданије (како би требало да се зове држава настала окончањем пројекта Велике Албаније). Остали су само ретки Срби, наивно верујући да им неће нико учинити зло, јер га ни сами нису чинили.

Међу ретким преосталим Србима, био је и млади, али веома угледни приштински педијатар, Др Златоје Глигоријевић. Човек који ни мрава не би згазио, који је свој живот посветио лечењу деце, тога дана кренуо је на посао, не слутећи да се са њега неће вратити. Пробијајући се кроз буљуке новопридошлих суграђана, и патрола енглеске војске, не препознајући никога, долази у централни градски дом здравља. Српске деце више нема међу пацијентима. Једна Шиптарка доноси дете на преглед. Улази у ординацију. Доктор Златко приступа прегледу, и за време прегледа, мајка извлачи пиштољ, и испаљује шаржер у њега. Изрешетано докторово тело преносе у разне болнице, али спаса нема. Тужна судбина једног дивног човека.

Свака част краљици Симониди, Милошу Обилићу и Југ Богдану, али не бих био министар здравља ако ми не би бар једна здравствена установа на Косову носила име доктора Глигоријевића. Ако би ко питао, одговорио бих да је то име јунака равног Обилићу, који је наивно веровао да нема кривице, те самим тим ни непријатеља, не разумејући да је на Косову то што је неко Србин, већ тешка кривица. На жалост недопустиво брзо, његова жртва је заборављена. Шиптари позориштима дају имена својих полуписмених терориста, који везе са глумиштем нису имали(осим ако се у стаж не урачуна глуматање пред CNN камерама), а ми: најбоље, најхрабрије, наплеменитије предајемо забораву.

Хладно фебруарско праскозорје на пункту Мердаре. Пет аутобуса Ниш Екпреса препуна крволочних српских терориста, маскираних у жене, децу, старце, бебе, болесне... чека на детаљан преглед . Кад кажемо детаљан, онда заиста детаљан. Краљевски детаљан како и приличи британској краљевској војсци. Преглед врше специјалне јединице непалске бригаде, војници пљоснатих носева, драгуљи на краљевском шлему, широм света познате Гурке. Путници препричавају легенде о енглеским жутим специјалцима, између осталог и да им се још као деци одстрањује носна хрскавица, како не би у тучама сваки час крварили као неке сека-персе. Мува се по пртљажницима аутобуса и љупки кокер-шпанијел. Кажу да је специјално издресиран да открије оружје и експлозивна средства, која присутни терористи обавезно шверцују у бункерима аутобуса (нарочито нишких). Познато је да се сваки нишки авлијанер зове Џеки (с тим што се Џ јужњачки изговара као низ сугласника - дзжђ). Возачи кроз шалу елаборирају како то енглески Џеки њухом разликује науљени „калашњиков“ од масног аутобуског кардана. Напокон, након два сата претреса, када су се потпуно уверили да држави коју граде у срцу Србије не прети опасност, краљевска војска потписује аусавјс. Конвоју се прикључује шведски батаљон, који борним колима и митрељезима пружа заштиту. Након само три минута, долином Лаба пролама се громовита експлозија. У разнетом аутобусу, гаси се живот 12 путника. Терористички акт из уџбеника. Акт коме се зна и налогодавац, и политички мотив, и извршилац, и жртва, и циљ. Све се зна, само се ништа не предузима. Нико не одговара.

Не бих био председник владе, ако ми у кабинету, међу „лујевима“ и бароком, не би на почасном месту стајала фотографија разнетог аутобуса.Па кад би ме неко питао, одговорио бих да је то слика која симболизује однос цивилизоване Европе према мојој земљи, и да ће ту стајати док се тај однос не промени. Чисто да ме подсећа, да се не заборавим и занесем, па да пријатеља свог непријатеља, сматрам пријатељем. Но, џаба прича, ако обележавању десетогодишњице овог страшног злочина, овог фебруара није присуствовао нико (велика „0“), из српског политичког естаблишмента. Они су озбиљни политичари, и не доликује им да губе дан по неким тамо парастосима.

Врели августовски дан у питомој Метохији. Лепо метохијско село Гораждевац. Кроз село протиче река Бистрица. Становници села се могу кретати у кругу пречника 1,5 километар, колико сеже активност италијанског гарнизона. Све ван тога је опасно по живот. Тако су Гораждевчани мислили. Деца к`о деца; желе игру, смех дружење. Бициклима одлазе на Бистрицу на купање. Одједном, дечји смех, грају и игру, прекида рафал. За двоје деце купање у Бистрици се кобно завршава. Класичан терор, коме се знају и налогодавци, и политички циљ, и средство и починилац (ко год познаје менталитет тамошњег шиптарског становништва зна да је супротно немогуће), али то још увек није довољно да се донесе политичка одлука и да се Срби заштите.

Не бих био предедник државе, ако у кабинету на почасном месту не бих имао слике покојних : Панта Дакића и Ивана Јововића, па ако би ме неко питао, одговорио бих да су то моја браћа, која су невино страдала, само зато што су били Срби, а то у 21. веку у Метохији није предвиђено стандардима цивилизоване Европе.

Треба ли политизовати политику?

Зашто се уопште подсећамо ових трагичних догађаја и трагичних судбина. Зато што смо ми као народ, склони да своје жртве препустимо забораву, па нам се трагедије понављају.

Прве дане ове године обележио је извештај Дика Мартија, и политичка одлука СЕ да се његови наводи испитају. Наравно ради се о масакрирању отетих Срба и продаји њихових органа. Укратко, ради се о случају „Жута кућа“.

Волео бих да грешим, али утисак је да је у односу на монструозност овог злочина, наша реакција прилично бледа. Штавише, у јавности се шири теза да овај случај не треба политизовати . У ствари такав је политички став. Не каже се зашто, али се тако саопштава. Ми који смо формирани по Брозовој матрици (а изгледа да нас је већина таквих) знамо да саопштења не треба проверавати или не дај Боже нешто сумњати , него само прихватати. А да ли је тактика „не таласај“ баш најбоља? Откуд нам право да се према једној политичкој одлуци СЕ понашамо неполитички?

Играње на карту објективности ЕУЛЕКСА или хашких истражитеља, па да им се „таласањем“ не отежа посао, је прилично неоправдано. Не видим шта се то код њих, а поготову код САД као главног актера, битно променило на боље, па да ослањање на њихову објективност буде мудар потез. Ако пробамо да се присетимо, видећемо да је свака шиптарска побуна : 1946, 1968, 1981, 1989, и надаље, праћена са наше стране ублажавајућим, сумњиво мудрим констатацијама, попут: „па нису они сви лоши...“, или „има и међу њима људи...“, или „не треба осуђивати читав народ због шачице“... и тако даље, и тако даље. Ма како пацифистички, или витешки звучале, овакве тезе су суштински награђивале починиоце, те су за резултат само имале штету по нашу државу. А резултат се броји.

Не желим бити непристојан, а да би се описала монструозност пароле да се случај „Жута кућа“ не треба политизовати, можда би и требало. Најблаже речено то је штетан приступ. Овај случај се мора громогласно политизовати, ма колико се некоме чинило да ће то штетити преговорима косовских Шиптара са државом, а које државни званичници егзалтирано ишчекују, само не знамо зашто. Чак и уз громогласно политизовање не можемо бити сигурни да се резултати истраге неће ковертирати у некој тајној архиви (да се злочинци не би којим случајем увредили) а уз наш млаки однос, скоро са сигурношћу можемо рећи да ће тако и бити. Крупне су рибе у игри, а уз њих и најмање једна држава (Албанија).

Без политизације овог случаја, он ће се свести на обичан криминални чин, каквих вероватно има још у свету, а он то није. Он је крајње политички случај (додуше екстремно суров), са јасним политичким циљем, са актерима из политичког естаблишмента и део је политичке турбуленције деведесетих.

Није доктор Глигоријевић изрешетан у својој ординацији ни због чега другог осим због тога што је био Србин. Није аутобус у Ливадицама дигнут у ваздух ни због чега другог него да се Србима и Србији пошаље јасна порука. Шта тек рећи о деци из Гораждевца? Нису органи Срба вађени и продавни зато што су квалитетнији од мексиканских на пример, па имају већу цену на светском тржишту, него зато што су Срби бивали киднаповани у једној организовној политичко-терористичкој кампањи, а ови који би сад то требало да објективно истраже, су и тада то исто могли. Било би мање жртава, а и потребе за политизацијом. Они то тада нису урадили, а ко нам гарантује да ће сада?

И коначно, што се једноставно не угледамо на цивилизовани свет? Тај свет је монтирани случај „Рачак“ политизовао до те мере да је све што лети послао да лети изнад наших глава, и да сеје смрт. Европска Унија нас деценијама мрцвари и уцењује, а и надаље ће, само зато јер политизује случај „Младић“, а који је битно мање политички него што је „Жута кућа“. Наша дојучерашња браћа политизују све што се може, од Пурде до Сребренице. Како то да се само ми понашамо другачије? Одговор на ово питање не знам, а морало би га бити.

Александар Б. Ђикић
четвртак, 24. фебруар 2011.
НСПМ - (http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/ne-bih-bio-predsednik.html)

Б92 - АНАТОМИЈА ПРОПАГАНДНЕ МАШИНЕРИЈЕ

 

Остварило се и то. Недељама након што су поједини посланици са скупштинске говорнице упозоравали да у Србији постоје медијске куће за које су националне фреквенције «резервисане» и пре расписивања званичног конкурса, по именце помињући политичко-медијски конгломерат Б92, Републичка Радиодифузна Агенција је озваничила хегемонију ове куће у етру изнад Србије.

Једини субјект који је на конкурсу Р.Р.А завредео и националне радијске и националне телевизијске фреквенције јесте радиодифузно предузеће РТВ Б92.

Само по себи намеће се питање шта је то што ову медијску кућу чини толико изузетном. Телевизијским гледаоцима у Србији ова станица постала је познатија на сам дан пуча 5. октобра 2000. када је и започела са емитовањем телевизијског програма под називом «Телевизија Врачар». Један од главних оперативних задатака активиста ОТПОР-а тога дана био је и осигурање несметаног емитовања ове нетом створене телевизије. Но како ни до каквих сметњи није дошло, ова телевизија је веома брзо променила име из фиктивног – «ТВ Врачар» ( које је носила због каквог таквог правног покрића које је добила од београдске општине Врачар) у своје право име - ТВ Б92.

Слушаоцима радија, Веран Матић (глодур Б92) и његови пријатељи познати су још од много раније. Државни радио Б92 (оснивач Омладински Савет Београда) почео је да емитује програм на ужем подручју Београда још 1989. године. Иако на самим почетцима није искакако из у то време (у још увек комунистичкој Југославији) постојећих шаблона у области информисања, убрзо је ширењем плурализма и вишестраначја постао трибина за огорчене припаднике поражене струје са Осме седнице ЦК Савеза Комуниста Србије, али и бројне опозиционе политичаре и представнике НВО које су у то време углавном још увек биле у повоју.

Уочавајући употребну вредност овакве станице у осетљивом тренутку расплета југословенске кризе, и свесни њеног растућег утицаја међу опозиционом интелектуалном и културном елитом, међународни планери и менаџери кризе одлучили су да је од самог почетка «подрже» спонзорствима и другим видовима помоћи.

Тако је почетком деведесетих ова станица постала веома важна полуга појединих кругова Међународне Заједнице за обликовање јавног мњења у Србији, са додуше још увек релативно уском циљном групом.

Већ у то време, кроз уређивачке коментаре, информативне и специјалне емисије и извештаје са терена, уређивачка политија радија Б92 се профилисала у следећим главним правцима:

• Као главни кривац за слом СФРЈ означена је Србија.
• ЈНА је означавана као освајачка у деловима Југославије који су желели самосталност, и са таласа б92 константно је позивано на њено повлачење у Србију.
• Издвајање Словеније, Хрватске, па касније и БиХ и Македоније из Југославије је третирано као легално и легитимно.
• Издвајање Срба из новонастале независне хрватске државе и других република је третирано као нелегално и нелегитимно.
• Улога Међународне Заједнице, пре свега САД и Европске Заједнице је високо вреднована и приказивана афирмативно као улога конструктивног медијатора.

Истине ради треба рећи да је успону Б92 знатно допринела и медијска слика Србије тог времена. У то доба медији у Србији налазили су се под монополом тадашњих власти и били су готово потпуно неспремни за веома озбиљне пропагандне изазове, како стране тако и домаће. Нажалост управо недовољна отвореност државних медија за неке од аутентичних опозиционих представника у то доба, је оно што је «деведесетдвојку» чинило све моћнијим инструментом. Током читавих деведесетих наставља се око Б92 својеврсна игра мачке и миша између различитих међународних НВО и бироа за демократију појединих влада са једне, и наших власти са друге стране. Наше власти се прилично неодлучно, понекад и невешто баве овим проблемом (легенда о води у коаксијалном каблу) што станици доноси нове и нове слушаоце и додатне симпатије дела јавности.

Све ово се мења када држава (т.ј. Омладински Савет Београда) коначно одлучује да себи врати своје власништво. Но тада на чело Б92 долазе Александар Никачевић и Немања Ђорђевић , обојица из редова социјалиста, а Веран Матић и његови пријатељи настављају да емитују програм под називом Б(2)92. За време трајања НАТО агресије програм се емитује из Будимпеште са таласа Тилош радија и преко такозваног НАТО медијског прстена око Србије, а касније са таласа Стереораме – програма класичне музике Студија Б, који им је уступила градска власт Вука Драшковића. Програм је такође дистрибуиран преко мреже АНЕМ-а локалним станицама широм Србије. У току петооктобарских демонстрација Матић и његови сарадници освајају зграду Дома Омладине у Београду, и поново запоседају Радио Б92. За све претходно време захваљујући обилатој страној помоћи Б92 развија богату издавачку делатност, музичку и видео продукцију, па чак и сопствени културни центар, везујући за себе све више људи. Ипак оно главно дошло је 5.10.2000. стварањем телевизије.

Једно од питања која се међутим у овом тренутку намећу, у ситуацији у којој је једини добитник и националне радијске и националне телевизијске фреквенције РТВ Б92 јесте и веома важно питање власништва над овим некада државним предузећем. Готово да не треба подсећати да је једна од основних пропозиција на конкурсу за додељивање фреквенција била и та да страна лица не могу бити већински власници српских медија. Ово с тога, како је са званичних места истицано, како би се у Србији обезбедила равноправна медијска утакмица али и очувања националне медијске суверености. Но већ првим погледом на власичку структуру и уређивачку политику (не)популарне деведесетдвојке постаје јасно да одлука РРА из сфере спорног прелази дубоко у сферу скандалозног.

Погледајмо најпре за тренутак ко су уписани власници новоустоличеног медијског хегемона. Официјелно распоред снага је следећи: Компанија МДЛФ (Media Development Loan Fund) са седиштем у САД располаже са 49.12% акција ове куће; следеће је «домаће» предузеће Б92 Траст са 40.97% акција и на концу «мали акционари» са 9.91% удела у власништву. Наизглед дакле, све је у најбољем реду и (веома важан) формални услов о већинском домаћем капиталу је задовољен. Проблем међутим настаје ако се «завири» у структуру Б92 Траста. Погледом на статут овог предузећа види се следеће: Б92 Траст је (како се наводи) «контролна компанија» Власници Б92 траста по статуту немају право продаје нити преноса власништва, нити убирања добити од Б92 у приватне сврхе на основу власништва у Б92 трасту. Власништво над Б92 Трастом везано је за рад у Б92 и отуд престаје кад неки од акционара престане да буде радно ангажован у Б92. «Б92 ради са МДЛФ» на уређивању и финансијској самоодрживости. Ако овим чињеницама додамо податак да већину у Управном и Надзорном Одбору Б92 чине челни људи МДЛФ-а и лица у непосредној вези са њима, постаје јасно да је МДЛФ прави власник 90.09% Радиодифузног предузећа РТВ Б92. Реч је дакле о фиктивној преварној конструкцији са циљем да се Б92 на лажан начин широј јавности (не и РРА која је овога свакако била и морала бити свесна) представи као предузеће у домаћем власништву, које самим тим испуњава главни формални услов за добијање националне фреквенције. Превара је овде болно очигледна чак и без залажења у то како је дошло до тога да држава која је оснивач ове куће данас има само 7 (седам) од 165853 акције Б92. Иначе МДЛФ је како сами за себе истичу (на свом сајту - мдлф.орг) непрофитна, невладина организација са циљем изградње демократије и афирмације грађанских вредности са посебним фокусом на зеље Африке, Азије и Источне Европе. Податци о томе које још медије у Србији финансирају нису доступни (иако је ширење транспарентности у поменутим регионима један од главних наведених циљева) изузев што се на званичном сајту потврђује да финансирају водећи сепаратистички дневни лист у Црној Гори – Вијести(уредник Балша Брковић, син Јеврема Брковића председника ДАНУ). Оно што ипак изазива шок и неверицу јесте да су главни финансијери МДЛФ-а, а тиме имплицитно и РТВ Б92 Стејт Дипартмент – Биро за Демократију САД, Фондација Сорош, Холандско Министарство иностраних послова ИТД... Зграду из које емитују програм ( која је иначе у власништву државе тј Народне Банке Србије а уступљена је на десетогодишње коришћење 2001. под необичним околностима ) потпуно је преуредила једна такође крајње алтруистичка организација – АЈРЕКС (IREX – види www.irex.org). Ова организација «деведесетдвојку» је снабдела са више телевизијских и више радијских студија, емисионом, рачунарском и другом техником, скупоценим репортажним колима (која иначе носе дипломатске таблице амбасаде САД) као и перманентном обуком и школоваем кадрова. Међу јавности транспарентно обелодањеним главним финансијерима ове организације (опет види www.irex.org ) су Биро за Обавештајне и Документационе послове Стејт Дипартмента САД, Биро за Демократију такође Стејт Дипартмента, Мајкрософт, и НАТО пакт!? Службеници (амерички) канцеларије ове организације у Београду имају статус дипломатског особља (чланова мисије) САД у СЦГ и регистровани су уредно у Министарству Спољних Послова. Након деценије и по до у бескрај понављане приче о слободном и неслободном, зависном и наводно независном новинарству маске у Србији су коначно и неповратно пале. И као у познатој Бајагиној песми, а никако не схватајући и не познајући нашу ендемску тврдоглавост, Веран Матић и његови пријатељи остају решени да нас науче «да мислимо шта мисле да треба». ***управа-посебан прозор*** (Чланови Управног и Надзорног одбора Б92 изузев Верана Матића и Саше Мирковића. – Харлан М. Мандел, држављанин САД, адвокат из Њујорка, заменик директора МДЛФ – Елена Поповић, главни правни саветник МДЛФ, Савић Санда, сарадник Фонда за Хуманитарно Право (Наташе Кандић), - Јарослав Гора, пољски држављанин из Варшаве, богато искуство на пољу медијске анализе и стратегије «независних медија» Источне Европе и бившег СССР-а, финансијски директор МДЛФ. – Саша Вучинић, медијски консултант у Сорош фондацији, извршни директор МДЛФ ) У ту сврху они (веома равноправно) на располагању имају готово неограничена материјална стредства. Концепција уређивачке политике постала је на далеко препознатљива – Ред филмова о Српским злочинима, ред потпуно бесплатно добијених филмова серија и спортских преноса, ред емисија – пројеката (за које се такође добијају значајна средства – попут циклуса Истина Одговорност Помирење). Свеприсутна идеолошка матрица (а под прозирним изговором бављења важним друштвеним проблемима) у програмима вести Б92 данас је следећа:

- Перманентно денунцирати Српску Православну Цркву као једину преосталу националну институцију од поверења. Манир на који се ово чини је следећи - СПЦ се означава као инструмент Милошевићеве политике, заговорник рата, те се јавност тобоже упозорава, у коментарима увек истих «теолошких експерата» (најчешће проф Љубиша Рајић, иначе професор Норвешког језика) на опасност од теократизације Србије. Производе се афере и владикама пресуђује (случај судски оповргнутих оптужби протв Владике Пахомија) и далеко пре правоснажних судских пресуда. И у многим другим ситуацијама (обнова цркве на Румији, хапшење његовог Блаженства Архиепископа Охридског и Митртополита Скопског Г. Јована, кога на овој телевизији иначе да ли из нетрпељивости или због нечег другог ословљавају искључиво световним именом – Зоран Вранишковски) о српској цркви се извештава искључиво на тенденциозан и негативан начин.

Убедити српску популацију да је губитак Космета неминован и да је скривљен. У сврху постизања тог циља организован је низ емисија сведочења о наводним српским злочинима на КиМ, што се иначе непрекидно апострофира. Улога УНМИК и привремених институција се приказује као конструктивна, а осуђује се српско неучествовање у њима. Као готово искључиви саговорници у вези са овом проблематиком у емисије и програме Б92 се позивају особе које се попут Горана Свилановића нескривено залажу за независност српске покрајине, представници Косметских Албанаца, те оног дела међународне заједнице који инклинира оваквом становишту. Од представника срба са КиМ на Б92 има места искључиво за подобне који попут Чекуовог министра Славише Петковића (Петко робија) и Оливера Ивановића, имају изборну подршку двоцифреног броја људи. Иначе српска историјска и културна баштина на КиМ се неретко управо на овој телевизији назива Косовском баштином.

По питању Црне Горе уредници Б92 највише простора дају представницима врха власти те републике и њихово присуство у програмима је готово свакодневно.Коментарисање прилика у Црној Гори од стране србијанских званичника и политичких личности означава се као «неприхватљиво мешање» у унутрашње послове Црне Горе. Коментари представника Хрватске, Албаније или ЕУ не сматрају се мешањем. Рашчињени свештеник Мираш Дедеић који се налази на челу невладине организације регистроване у ЦВЈБ Цетиње 2000. године под називом «Црногорска Православна Црква» унапређен је од стране Б92 у некаквог «Митрополита Михајла» – како ову особу од раније познату органима гоњења називају у информатиним емисијама ове куће. Да ствар буде гора ову организацију врли уредници и то најчешће о црквеним празницима изједначавају са осам стотина година старом Митрополијом Црногорско-Приморском Српске Православне Цркве. Митрополит Црногорско–Приморски Амфилохије мета је веома учесталих напада са таласа ове медијске куће. Републику Српску означити као геноцидну творевину.

Извештавање о Републици Српској непостојеће је када су у питању унутрашња дешавања у њој, положај избеглица, повратак Срба, злочини над Србима, живот и везе са Србијом. У том погледу постоји једино Сарајево и Босна и Херцеговина. О РС се говори искључиво у контексту Сребренице, «укидања ентитета» тражења хашких оптуженика, тужбе БиХ за геноцид и сл. Жигосати Војску РТВ Б92 био је учесник а неретко и носилац кампања за обарање рејтинга војске у јавности Србије.

Чињеница да један број војника на одслужењу војног рока трагично настрада сваке године у свим армијама света, па (чак и у мањем проценту) и у нашој, перманентно је злоупотребљавана, а са таласа управо ове куће вршено је од стране више лица (Батић Владан, Драшковић Вук идр.) кривично дело позивања на неизвршење војне обавезе. Осим тога, путем овог медија војска се перманенто помиње као починилац небројаних злочина и као стециште и скривалиште хашких оптуженика.

Подржава се и потенцира кроз коментаре увек истих и истомислећих пажљиво одабраних «војних коментатора», бројчано смањење, расформирање јединица и смена неподобних официра. Не бирајући средства дехуманизовати и криминализовати Српску Радикалну Странку. Ово је био и остао један од приоритетних задатака Б92 у сфери информативног програма. Поред наизглед бенигних и небитних чак детињастих ствари као што је намерна употреба термина радикализација (са јасном алузијом на СРС) где год му није место и где год се ради о некаквој негативној појави Б92 је себи давао за право да пред претходне изборе води и сопствену кампању са џингловима и спотовима «у циљу одбране Србије од радикализма». Грађани Србије бирачи ове странке, редовно су приказивани као искључиво рурална, недемократска, фашистички дисциплинована маса. Космички неморал Б92 је међутим досегао оптужујући одједном и у садејству са Наташом Кандић без икаквог основа Томислава Николића заменика председника СРС за тзв. случај Антин. Николић је оптужен да је у овом сеоцу иначе пре Хрватског холокауста над Србима познатог под називом Маркуљице, својеручно починио бројна убиства. Данима су се Црвенели екрани од мржње према ,СРС и Томиславу Николићу. Специјалне, такорећи јуришне екипе б92 лутале су по некадашњим, етнички пурификован Маркуљицама са фотографијом Томислава Николића неуспешно тражећи његове жртве у селу очишћеном, али од Срба. Када је постало јасно колико су оптужбе бесмислене (Николић није био у селу у време за које су устврдили да се догодио «злочин»), напад је нагло престао, али до извињења, као ни до позивања на кривичну одговорност од стране надлежних, због дезинформисања, није дошло. Напротив. Храбри и надасве интелигентни истраживачки новинари, претенденти на пулицерову награду, домишљато су отворили телефонски именик и открили да један од десет Томислава Николића живи у улици Светог Саве у Београду. Не желећи да врше даље непотребне провере решили су да обнародују да су открили још један луксузни стан у власништву заменика председника СРС...

Свему овоме додајмо и ништа мање значајну чињеницу да када год се помињу Срби као колективитет у неком социолошком смислу, као покривалица на екранима иду слике особа које се опијају ракијом и мноштва прасића који се окрећу на ражњу.

Овај манир данас готово да је (под притиском ЕУ) превазиђен и на самом ХТВ-у. Додајмо и то да се и Русија и Руси помињу доста често, такође по правилу у негативном контексту, углавном према хладноратовским стереотипима извештавања неких западних медија о овој теми. Данас, на почетку двадесет и првог века у динамичном и Стално мењајућем свету данашњице, са све израженијом тежњим за универзалном доминацијом (посебно појединих) великих сила, један од пресудних атрибута очувања идентитета, независности и слободе уопште јесте медијска сувереност. Да ли смемо да дозволимо да након више од три милиона мртвих у претходном веку будемо учени да смо криви од стране оних који су семе зла и посејали и брижљиво неговали!? Хоће ли на наше очи да правећи нас лудим наставе са растакањем културног и духовног бића нашег народа!? НЕ, НИ ТРЕНУТКА ВИШЕ! Предуго смо намицали омчу сами себи око врата!

Аутор: Марко Ђурић (Април 2008. године)

СТОП ПРОДАЈИ ТЕЛЕКОМА!

http://www.stopprodajitelekoma.rs/


др Александра Смиљанић

http://www.youtube.com/watch?v=hV2-iMDAS5s


проф. др Млађен Ковачевић

(1/2) http://www.youtube.com/watch?v=rPjCLV68yHY
(2/2) http://www.youtube.com/watch?v=aKMP07L7jzU

проф. др Миодраг Поповић

http://www.youtube.com/watch?v=5wFwFKUTYE4

проф. др Боривој Лазић

(1/2) http://www.youtube.com/watch?v=eHonbzPg388
(2/2) http://www.youtube.com/watch?v=_nEaFkDGFrI

Сјаши бре Курта!

Једна од тренутно највећих опасности по Српски народ је вера многих у тачност изреке "Сјаши Курта да узјаше Мурта". Ово је за пребогате демократе на власти додатно охрабрење да наставе да краду, а са друге стране потпуно обесхрабрење људи да ураде било шта да их спрече у томе.

Док људи не отворе очи и не виде да погрешне одлуке политичара на власти директно утичу на погоршање животног стандарда, смањење куповне моћи, на затварање фирми и уништавање целе привреде, понор у који упадамо биће нам све ближи и све неизбежнији. Све ћемо мање новца примати, а све већи проценат давати на отплате дугова и порезе и тако реално бити робови најбогатијих светских моћника. Ми ћемо радити, а новац ће ићи њима.

НАТО нам је уништио фабрике, а ми се сада код НАТО држава задужујемо како би их обновили. Уместо да нормално наставимо да радимо за себе, сада смо задужени десетине милијарди евра и радимо за оне који су нас поробили. Они су толико незасити да им и ово мало људи који зарађују за себе смета и желе да отму и њихов профит.

Типичан пример за ово је била обнова Пожешке улице у Београду када је на тендеру поред неколико домаћих фирми, међу којима су били и Путеви Ужице, влада наместила посао аустријској компанији. Ови су проценили да им се не исплати много да се умарају и узели су Путеве Ужице за извођача. Дакле ми смо радили а они су узели сав профит!

У последње време се појављује доста текстова и извештаја из којих је могуће видети да нису сви исти. Не само да нису исти, већ да на пример садашњи председник Тадић ради потпуно супротно свом претходнику Коштуници када су многе ствари у питању. Ево коментара Викиликс извештаја који ће вас уверити у то:

http://www.vidovdan.org/component/content/article/46-izdvajamo/6505-ameriki-ultimatum-2006-kotunica-odbio-tdi-prihvatio

Ево још једног веома занимљивог текста који даје одговор на питање да ли је власт онаква какву народ заслужује или не мора бити тако:

http://www.nspm.rs/kulturna-politika/kakav-narod-takva-i-vlast-q.html

Сазнати истину равно је отварању падобрана. Довољно је не бити омађијан већ знати истину и расуђивати нормално. Лако је обманути наивну особу.
Ручица падобрана нам је у рукама, али је нећемо повући док жмуримо над понором и мислимо да се падобран уопште неће отворити.

Падобран за Србију

Не може се градити срећа на несрећи другога. У свеобухватном пропадању Србије, многи од нас су почели да затварају очи над малим неправдама ради некакве вере (фантазије) о европској будућности Србије. Неправде су временом постајале све чешће и све веће, тако да смо данас сведоци свакодневних невероватних обмана које богати и моћни чине како би сиромашније поштене људе потпуно потчинили себи и учинили их трајно зависним од себе.

Србија све брже и брже тоне у понор у коме ће нестати. Омађијана обећањима својих вођа (пребогатих демократа) она као несвесна опасности у којој се налази жмури и сања чаробне пределе из бајки које јој непрестано причају како се случајно не би пробудила из сна и спасла се.

Зауставимо пропадање Србије! Отворимо падобран! Не жмуримо пред неправдом и не бежимо од истине!