"Некада успем да поверујем у шест немогућих ствари пре доручка."
- Луис Керол, Алиса у земљи чуда -
Све ми се више чини да овај свет постаје неразумнији од Алисине земље чуда. Као да нас је неко неприметно све убацио у неку зечију рупу, још гору од оне из познате приче Луиса Керола.
Све што сам током свог живота научио, све што сам прочитао, све у шта верујем, полако је престало да се односи на овај неправедни свет, који се засигурно сурвао у неку мрачну рупу, много гору од зечије.
Погледавши неке ствари које се дешавају, покушајмо да закључимо у каквом се свету налазимо - једном нормалном свету у коме влада људски разум и логика, или у неком нелогичном свету у коме људи верују у немогуће ствари.
1.
Овога месеца смо веома често на вестима могли чути да се творац Викиликса Џулијан Асанж крије у амбасади Еквадора у Лондону. Британска полиција прети да ће упасти у амбасаду и отети га како би он био испоручен Шведској која га тражи због оптужбе за силовање две жене, а такође се разматра и изручење САД који су у једном тренутку јавно предлагали да се Асанж ликвидира.
Оно што на вестима нисте сигурно чули је да Асанжа за силовање уствари туже две Швеђанке које се "вођењем љубави" професионално баве при чему га једна оптужује да није носио кондом, а друга да му након вечерњег секса, ујутру није одобрила поновни који се десио! Такође, против Асанжа не постоји никаква тужба ни за силовање нити за било шта друго, а Шведска га тражи само ради сарадње у истрази!
Какав је то свет где човек против кога нема никакве тужбе, долази на интерполове потернице, једна велика земља предлаже да се он ликвидира, а друга велика земља прети (и неуспешно покушава) да упадне на суверену територију друге како би га киднаповала, ризикујући да прекрши до сада најоштрије чуване међународне конвенције.
2.
Каква је то држава у којој директор јавног сервиса емитује непријатељску пропаганду, а страдања свога народа крије и после бројних захтева. Александар Тијанић је новцем свога народа откупио ексклузивна права на приказивање филма "Сребреница - издани град" норвешког новинара Оле Флума, како би га крио од истог тог народа чији је новац употребио за откуп.
Филм је на крају приказан једном, дан после муслиманског обележавања пада Сребренице, док је на сам тај дан приказан један са свим други филм, снимљен по наруџбини ради ширења лажног мита кога истина одавно полако изједа.
Уместо покајања, данас смо сазнали да господин директор нашег јавног сервиса крије и филм о страдању Срба у логору Јасеновац, а да је наш кандидат за Америчког Оскара нови усташко-пропагандни филм Горана Паскаљевића о логору Старо Сајмиште. Филм "Када сване дан", замислите, говори о Србима који усред свог главног града пуне логор смрти, при чему се не открива да је Земун тада био у Павелићевој НДХ, а да је управа логора Juden lager Zemlin била немачка (Гестапо), што се види и из самог имена.
Паскаљевић каже да је у логору "страдало више од 5000 жена, деце и стараца, углавном јеврејске, али и ромске националности" као да не зна да су у њему завршили и бројни Срби, припадници антифашистичког покрета. Да ствар буде још гора, Паскаљевић је новац за филм (пола милиона евра) такође добио из државног буџета и то без конкурса, директно заслугом свог страначког колеге из Г17+, тадашњег министра културе Небојше Брадића.
3.
Чудан је свет у коме након сечења глава петнаест момака и две девојке (због одласка на журку на којој су били заједно и момци и девојке, и још се на журци плесало), борци за људска права из целога света ипак мисле да је слобода највише ускраћена трима девојкама које су се голе самозадовољавале мртвим кокошкама у супермаркету, а које су ухапшене јер нису слободно могле да дивљају у Храму Христа Спаситеља.
4.
Да ли је нормалан свет у коме је за убиство навијача Бриса Татона осуђено 15 момака на укупно 240 година, а да уствари нико од њих није крив. Не само да нису криви, већ је бар један од њих доказано био 500 метара удаљен и баш тада стајао уз полицајца који му је писао казну за непрописно паркирање.
Осуђени младићи су га наводно бацили са велике висине преко жардињере, али ето данас се јавља човек чији је исказ полиција занемарила, који је видео несрећног младића да сам прескаче жардињеру, поред кога је младић пао и који му је помогао да уђе у кола хитне помоћи. Човек је пензионисани полицајац кога су покушали да натерају да потпише лажно сведочење, да је видео да како је младић бачен, али пошто није пристао једноставно су занемарили његово сведочење.
5.
Можда овај свет више личи на Кафкин Процес. Специјални тужилац Миљко Радосављевић држао је директора Панчевачке азотаре 81 дан у затвору, ништа га не питајући. За то време доведен је стечајни управник, милиони државних евра су извлачени, азотара је уништена, а појединци из ДС и СПС су постали веома богати.
6.
За крај, шеста невероватна ствар пре доручка је једно лично искуство. Пријатељ ми прича да нам је најбоље да уђемо у НАТО. Није важно што су исценирали Рачак да би нас бомбардовали и отели Космет, није важно ни протеривање из Крајне, ни спречавање истраге о страшној трговини органима. Није важно што је Хаг само један инструмент њиховог притиска на све који им се не поклоне, што су насилна оргијања Насера Орића и његове дружине оправдана. Нису важни ни Либија, Сирија, ни Ирак, ни Авганистан, ни милиони мртвих.
Ништа није важно, а знате ли зашто? Зашто ипак требамо ићи у НАТО? Зато што су и сви други потпуно исти као они, и исто би тако радили уколико би се нашли у таквој ситуацији. Замислите!
Никада се раније нисам нашао лице у лице са оволиким степеном моралног релативизма, никада раније нисам осетио дах антихриста. Запитао сам се како нас Бог још увек трпи и када ће затрубети трубе поновног доласка Господа. Тешко је понекада бити окружен толиком неправдом и злом.
Ако је Алиса из овога света прешла у други, мислим да се ипак нашла на нормалнијем месту од овога, и да би бољи наслов био "Алиса ван Земље чуда".
Крај света ће доћи када се сви навикну на морални релативизам,
и када сви прихвате компромис са злом.
- Цитат из књиге "Монах Калист" -
