Прва недеља маја још увек се није завршила, а одиграло се толико тога да до краја године слободно не мора бити нових узбуђења. Чак сам почео и да се питам како ови млади људи који се праве да је све у реду и да од ових на власти нема бољих, и даље успевају да се праве луди и да фантазирају о светлој европској будућности наше земље након свог првомајског одмора на хрватском приморју.
Противници истине и правде ударају свом снагом на цео свет. Немилосрдно гасе сваки трачак светлости, прекидају сваки уздисај слободе, безосећајно газе све што је свето претећи да завију цео свет у мрак који је њиховим умом одавно завладао. И док је њихова бомба разносила тела три мала детета која су укупно имала пет година, у Србији ни једна реч осуде не поремети пуцкетање жара испод дима који се лагано дизао са роштиља.
Иван Карамазов пита колико вреди рај уколико се он мора правити на сузи невиног детета. Мислио сам да ћу до краја живота гледати како је неприхватање одговора на ово питање разлог највећег броја душа да не наставе ход ка вратима раја. Сада видим да су многи који одузимање три невина живота правдају заштитом ненаоружаних цивила који се возикају са вишецевним ракетним бацачима и противавионским топовима. Док ови ненаоружани цивили пуцњевима из аутоматских пушака прослављају убиство деце и њиховог двадесетдеветогодишњег рођака, ја већ видим како ова три детета на Страшном Суду стоје између њих и раја.
Уместо покајања, наредног дана први злочин прикривају новим, правећи сензацију од њега. И поново један други народ прославља смрт, јавно, на улицама и испред камера, да сви виде, умножавајући тиме и онако велики терет који ће их на Суду повући у велике дубине таме. Куда уосталом могу отићи лицемери који проповедају слободу, истину и правду, када је једина њихова намера везивање у окове, сваки корак гажење правде, а свака реч лаж.
Иван Карамазов је изгубио разум покушавајући да прескочи много тананију нит. Првомајски релативизатори истине излгеда мисле да могу проћи кроз бетонски зид.
