Осећам се као једини путник на броду који не прихвата са потајним одушевљењем предлог капетана да окрене брод ка великој санти леда, јер је то наводна пречица којом сви пролазе. Наш се брод одавно полако преусмерава ка свом сигурном потонућу, без индикација да ће ико покушати да се домогне управљача и почне да окреће кормило у супротном правцу пре него што буде касно.
Питање је само да ли тихи путници болују од стокхолмског синдрома, или тихују јер им је сломљена воља, а остала једино нада у бар мирну смрт. Створитељи модерног српског симулакрума очигледно нас покушавају умирити истом методом као Мисирац из Отписаних човека коме прилази да би га заклао изговарајући: "Не бој се, имам лаку руку."
Многи се данас жале на разне неистине, неправде и суровости на овом нашем путу ка стварању "земаљске Србије", а не виде да их тај пут већ 12 година одводи све даље од постојбине истине, правде и милосрђа - "небеске Србије".
Идеју да не треба стварати "небеску Србију" већ "земаљску Србију"
први је употребио Ђинђић још 2000. године,
а последњи Ивица Дачић пре два дана.
Спуштамо се у сурово мрачно царство процеђено од свега нематеријалног, у коме истина, правда и милосрђе нису ефективе које се вреднују.
Молим Вас браћо, провирите између корица историје.
- Погледајте ко је био задовољан положајем Срба у "модерној европској Турској империји" док су нас набијали на колац свакодневно.
- Проверите да ли су генерал Робертсон и Черчил имали намеру да испале иједан метак како би спречили крварење нашег народа и војске на Солунском фронту, далеко од куће.
- Сећате ли се ко је деведесетих једва чекао да нам убија децу, уништи индустрију и окупира отаџбину, а не могавши више да чека излажирао Рачак и остварио своју жељу.
Иза нас је непрегледан ред испуњених уцена и захтева, а поред сваког стоји неостварена нада у обећану награду. Након свих понижења очекивали смо милост, правећи се да не знамо коме се предајемо.
Чему се надате препуштајући им се тихо у загрљај?
